Vaterpolisti Srbije po peti put zaredom šampioni su Svetske lige! Srpski "delfini" pobedili su u finalu Italiju sa 10:9 (1:4, 2:0, 5:2, 2:3), iako je rival na startu meča stekao kolosalnu prednost od četiri gola razlike (0:4).

Izabranici Dejana Savića nisu gubili glavu i pored očajnog početka utakmice, već do poluvremena prednost rivala je svedena na prihvatljivih 3:4. U trećem periodu igre Srbi su razbili rivala i stekli prednost od dva gola razlike - 8:6. Ukupna serija naših od kraja prve četvrtine pa do početka četvrte deonice bila je 8-2. Nažalost, našima je ponestalo snage u poslednjih osam minuta i protivnik je znao to da iskoristi i početkom završne deonice ekspresno poravna na 8:8.

Dakle, nije moglo bez drame da se dođe do novog zlata, posle iscrpljujućeg duela u polufinalu sa Amerikancima, i finale Srbija-Italija je donelo velika uzbuđenja. Ali, na kraju je sve završeno hepi-endom, naši su odbranili tron i tako peti put uzastopno, a ukupno čak 11. put slavili u ovom prestižnom komercijalnom takmičenju.

Srbija je, računajući i rezultate SCG čiji smo sportski sukcesor, osvojila čak 13 medalja u Svetskoj ligi. Osim neverovatnih 11 zlata (2005-8, 2010-1, 2013-7), tu je i po jedno srebro (2004) i bronza (2009).

Daleko iza nas u ovom takmičenju su Mađari sa dva zlata, četiri srebra i jednom bronzom. Po jedan trijumf imaju još samo Hrvatska, Crna Gora i Rusija, dok su vaterpolo velesile kao što su Španija, Italija i SAD stizale samo do srebra.

I pored prilično loše igre u poslednja dva meča, svi igrači i stručni štab zaslužuju velike čestitke za ovaj značajan uspeh.

Dominantna selekcija, koja je osvojila sve trofeje u vaterpolo sportu, ipak je značajno okrnjena i oslabljena pred ovaj finalni turnir, koji je održan u gradiću Ruza u Rusiji. Dva važna šrafa, Živko Gocić i Slobodan Nikić su se povukli iz reprezentacije, a zbog povreda nisu bili u mogućnosti da nastupe još dva osvajača olimpijskog zlata, Dušan Mandić i Nikola Jakšić.

U takvoj konstelaciji snaga i imajući u vidu činjenicu da će uskoro Svetsko prvenstvo u Mađarskoj, nije čudo da naši asovi nisu odigrali punom snagom, niti iskazali vrhunsku fizičku pripremljenost, koja nas krasi dugi niz godina. Ipak, i nekih 30-40% od naše maksimalne igre ovoga puta je bilo dovoljno za osvajanje pobedničkog trofeja. "Pobedi se u zube ne gleda", nekad je upravo ovakav trijumf, izvojevan "na mišiće" i zahvaljujući pre svega ogromnom iskustvu i samopouzdanju, a manje kvalitetnoj igri, čak i slađi od onih koji su ostvareni totalno dominantnim izdanjima i pobedama sa visokom razlikom.

Stručni štab ima dovoljno vremena da ispravi uočene probleme u igri, a pogotovo na centarskoj poziciji. Na sreću, posle lošeg izdanja u polufinalu, u borbi za zlato je Duško Pijetlović ponovo bio onaj stari i efikasnom igrom (tri pogotka) bio jedan od ključnih igrača u trijumfu nad Italijom.

Posebno treba apostrofirati učinak kapitena Filipa Filipovića. Fića nije bio uobičajeno efikasan, ali se u potpunosti podredio uspehu tima, povlačio je na sebe po nekoliko protivničkih igrača, a onda lucidnim asistencijama upošljavao slobodne saigrače, nakon čega smo najčešće dolazili do pogodaka. Mora se reći i da su Filipovi golovi uglavnom dolazili u prelomnim trenucima utakmica i da su postizani iz nemogućih pozicija, sa velike udaljenosti, pa svakako imaju neku dodatnu vrednost, jer su u psihološkom smislu bili prelomni, "ubijali" su rivale "u pojam", a podizali naš nacionalni tim i vodili ga do pobeda.

Briljirao je u finalu i Stefan Mitrović, koji je za ogromnom "šljivom" ispod oka nastupio ogotovo poluslep, ali je uspeo da postigne čak tri gola i bude jedan od junaka velikog preokreta i pobede.

Što se mladih igrača tiče, Subotić, Rašović, Drašović i Ubović su odigrali sasvim solidno na finalnom turniru, mada još uvek nisu u stanju da budu najbolji onda kada je to najpotrebnije, kada se lomi utakmica. Treba ipak izdvojiti Gavrila Subotića, koji je dobio poverenje selektora da čak šutira i peterac protiv Amerikanaca, a postigao je i dva pogotka u finalu.

Svakako da nam je neophodno podmlađivanje ekipe, pa je ova Svetska liga iskorišćena na pravi način, da bismo i u godinama koje dolaze nastavili kontinuitet uspeha i osvajanja medalja. To će biti veoma teško, imajući u vidu finansijsko stanje u našem sportu, a pogotovo u vaterpolu, drugi ulažu mnogo više novca od nas.

Praktično svi vaterpolo klubovi u Srbiji su pred gašenjem, a ako do toga dođe, neće više biti ni ovakvih uspeha i zlatnih medalja. Još nekoliko godina Filipović i Prlainović mogu da predvode selekciju Srbije, ali kada se oni povuku, može lako doći do velike krize našeg najtrofejnijeg sporta. Već sad je trenutak kada o tome treba razmišljati i napraviti pravu strategiju za budućnost.