Ženska odbojkaška reprezentacija Srbije novi je šampion sveta!

Srpkinje su u finalu nadigrale Italiju sa 3:2 (21:25, 25:14, 23:25, 25:19, 15:12) i tako, sasvim zasluženo, prvi put ponele epitet najboljih na planeti.

Srbija je tek sedma reprezentacija koja je uspela da osvoji titulu svetskog prvaka u odbojci za dame.

Ubedljivo najuspešnije su  Ruskinje (uključujući i rezultate SSSR-a, čiji su sportski sukcesor), koje su čak sedam puta bile na najvišoj stepenici pobedničkog postolja (1952, 1956, 1960, 1970, 1990, 2006 i 2010), po tri titule imaju Japanke (1962, 1967, 1974) i Kubanke (1978, 1994, 1998), dve ima Kina (1982, 1986), a po jednu SAD (2014), Italija (2002) i SRBIJA (2018).

Najtalentovanija odbojkaška nacija, Brazil, nema titulu prvaka sveta u ženskoj konkurenciji, samo tri srebra i jednu bronzu, a slično je sa još jednom odbojkaškom velesilom, Poljskom, koja ima jedno drugo i dva treća mesta na Svetskim prvenstvima.

Do srebra na najvećim svetskim smotrama ženske odbojke stizale su još selekcije Perua i Rumunije, a do bronze Južna Koreja, Češka i Severna Koreja.

Bez medalje na Svetskim šampionatima, sa četvrtim mestom kao najvećim dostignućem, su takve odbojkaške sile kao što su Nemačka i Holandija.

Dakle, Srbija je u ovom trenutku sedma najuspešnija ženska odbojkaška nacija, sa po jednim zlazom i bronzom (2006) na SP.

Ako se doda titula viceprvaka Olimpijade u Riju i šampiona "Starog kontinenta" sa prošlogodišnjeg prvenstva u Azerbejdžanu i Gruziji, jasno je da su "orlice" u poslednje tri godine najbolja odbojkaška selekcija u konkurenciji dama.

Trenutno su Srpkinje treće na listi FIVB (Svetske odbojkaške federacije), ali sa bodovima sa Svetskog prvenstva vrlo brzo ih očekujemo i na"koti jedan".

Finalni meč Svetskog prvenstva u Japanu protiv Italije nije bio preterano kvalitetan, ali jeste izuzetno uzbudljiv. Nametnule su srpske odbojkašice sebi prveliki pritisak u glavama, a uloga favorita i prevelika želja sputala ih je da pokažu šta znaju.

Katastrofalno su naše herione odigrale uvodnu deonicu. Potpuno neprepoznatljive Srpkinje, prosto su poklonile Italijankama prvi set. Serija neshvatljivih grešaka, loš prijem, očajan servis, nepostojeći blok...po igri nije moglo gore, a rezultat i nije bio tako ubedljiv u korist rivala - 21:25, jer ni "azure" nisu bile ni blizu svom maksimumu.

Potpuno druga slika viđena je u nastavku. Uozbiljile su se "orlice" i prosto oduvale Italju sa parketa. Dok bi "dlanom od dlan" - 25:14 i 1:1 u setovima.

Ogromna šansa za mnogo brži trijumf i manje nerviranja srpskih navijača viđena je u trećem periodu igre. Lepo je igrala Srbija sve do 21:19, kada jedan loš penal Milene Rašić daje krila rivalu koji dolazi do velikog preokreta - 23:25 i 1:2 u setovima.

Atomski je započela Srbija četvrtu deonicu. Bilo je neverovatnih 8:2 za nas na prvom tehničkom tajm-autu, a onda su opet počele neke gluposti u igri srpskog tima i umalo smo sami, svojim greškama, vratili rivala u život. Prišle su Italijanke na samo dva poena zaostatka, vodila se neizvesna borba do finiša, kada smo opet malo "dodali gas" i slavili sa ubedljivih 25:19 - 2:2.

Lutrija taj-breka ovoga puta je bila na našoj strani. Posle početnog vođstva Italije (0:2) i brzog, ovoga puta, pokazalo se, pravovremenog tajm-auta Zorana Terzića, uskoro smo došli do vođstva od 4:3.

Tu je usledio poslednji naš pad u igri u finalnom duelu i mini-serija "azurina" 0-3 za 4:6. Na sreću, umorne Sila i Egonu su nas greškama vratile u egal - 7:7.

Srbija od 7:8 na promeni strana preokreće set i meč u svoju korist. Naš kontraudar od 3-0 dovodi nas do prednosti od dva poena (10:8) koju ljubomorno čuvamo do kraja finalnog susreta.

Tijana Bošković ubojitim smečevima kontroliše situaciju, a meč prelama kapiten Maja Ognjenović smečom za 14:12 i dve vezane meč lopte.

To se desilo u čudnom poenu, kada smo imali očajan prijem, a Italijanke propustile 3-4 šanse da poentiraju.

Greškom Sile stavljena je "tačka na i"- 15:12 i 3:2 za nas. Srbija je prvak sveta, veliko slavlje naših, a tuga za "azurine".

Smireni selektor Zoran Terzić nije imao neku preterano značajnu ulogu u ovom finalu.

Iskusni stručnjak gotovo i da nije pravio neke izmene, niti je mnogo polagao na tajm-aute i čelendže.

Više je bio psiholog nego trener i prepustio je našim izuzetno emotivnim devojkama da pronađu sebe i dođu do velikog trijumfa, koji je bio itekako očekivan, ali do koga je došlo na veoma težak i stresan način, zaista "per aspera ad astra" ("preko trnja do zvezda", prim.a).

Čovek koji je toliki niz godina na klupi naše najbolje selekcije, očigledno poznaje sve igračice u dušu i bio je svestan da bi bilo kakve njegove primedbe samo pojačale vidno veliku nervozu devojaka, pa se odlučio za taktiku "strpljen-spašen", koja se ovoga puta pokazala ispravnom i donela ovaj epohalni rezultat.

Na kraju, jedina ružna stvar za Srbiju desila se na dodeli pojedinačnih nagrada.

U izboru najbolje sedmorke Svetskog prvenstva, tzv. "drim-tima" našla se samo jedna srpska odbojkašica, Milena Rašić, a čak četiri Italijanke i dve Kineskinje, što je pravi skandal, možda najveći ikad na odbojkaškim Mundijalima, kada je reč o ovakvim izborima.

Krenimo redom. Umesto neverovatne, fenomenalne Maje Ognjenović, kapitena Srbije, koja je kao tehničar u finalu osvojila čak osam poena (učinak od koga se ne bi postideo nijedan bloker ili primač servisa), za najboljeg "dizača" proglašena je Bugarka sa italijanskim pasošem, Ofelija Malinov?!

Zaista komično, Ofelija je toliko grešila u finalu da je pre zaslužila "zlatnu malinu" za najgoreg tehničara (što bi bilo u skladu sa njenim prezimenom).

Bez priznanja je ostala i Brankica Mihajlović. Opet neverovatna nepravda, Brankica je po svemu "druga violina" srpskog nacionalnog tima, novog svetskog šampiona i samim tim drugi igrač ovog prvenstva u Japanu.

Za dva najbolja primača servisa izabrane su Mirjam Fatime Sila, odbojkašica poreklom iz Obale Slonovače, koja nastupa za Italiju i Kineskinja Žu Ting. Obe nezasluženo.

Sila jeste dobar napadač, ali nije naročito sigurna na prijemu servisa, što pokazuje i činjenica da ju je selektor Macanti menjao na svakom meču kada uđe u seriju grešaka u svom osnovnom elelmentu igre. Žu Ting je bila najbolja igračica na Olimpijadi u Riju, a u Japanu je bila neprepoznatljiva, prilično loša i svakako nije zaslužila da se nađe u "top 7".

Sa slabom igrom Žu Ting, bronzana medalja je prava premija za najmnogoljudniju zemlju sveta (pobedile umornu i deprimiranu Holandiju u meču za treće mesto sa laganih 3:0).

Kineskinje su jedino bile neočekivano dobre u bloku, dok im je napad bio katastrofalno loš, a ni igra u odbrani nije nimalo zadovoljila.

Oštećena je teško i Silvija Popović, ubedljivo najbolji libero i najbolja igračica u odbrani na Svetskom šampionatu.

Silvija je spasila bezbroj lopti i bila pravo otkrovenje i velika uzdanica Srbije na putu do zlata.

Umesto Popovićeve, za najboljeg libera izabrana je Italijanka Monika de Đenaro, što je još jedna velika glupost žirija.

Za dve najbolje srednje blokerke izabrane su Milena Rašić i Kineskinja Jan Ni.

I ovaj izbor je vrlo čudan.

Rašićeva je bila možda i "najslabija karika" naše reprezentacije na ovom šampionatu, grešila je u ključnim trenucima, u naizvesnim završnicama setova.

Navikli smo na njena neuporedivo bolja izdanja, nije džabe bila kapiten Srbije pre povratka Maje Ognjenović.

Ovo je Mileni sigurno jedno od lošijih takmičenja u nacionalnom dresu i svakako nije zaslužila da se nađe u "drim-timu" prvenstva, već je to bila nekakva utešna nagrada za nove svetske šampione, morao je neko od naših da bude tu. Ako je već tako, bolje da su izabrali smirenu Stefanu Veljković. Ona možda nije bila tako efikasna kao Rašićeva, ali je zato neuporedivo manje grešila, a pogotovo u krucijalnim momentima utakmica.

Čak ni najbolji korektor nije Tijana Bošković, već je ta nagrada pripala Paoli Egonu, Nigerijki u dresu "azura".

Tako je ispalo da Italija ima čak četiri predstavnice u "top 7", a Srbija samo jednu. Da nije žalosno, bilo bi smešno. Kao da su "azurine" dva puta tukle Srbiju u Japanu, a ne obrnuto.

Ovakav glup izbor najbolje sedmorke verovatno nikada nije viđen u istoriji odbojkaških Mundijala.

Kao još jedna kompenzacija, Tijani je pripala titula MVP-a šampionata, iako nije u "top 7" kao najbolji korektor sveta, što po svemu zaista jeste.

No, bilo kako bilo, naše odbojkašice su na kraju podigle šampionski pehar, popele se na najvišu stepenicu pobedničkog postolja, odgledale srpsku zastavu na najvišem mestu i odslušale himnu "Bože pravde" u Jokohami.

Nije bilo baš "Srbija do Tokija", ali i Jokohama je tu blizu.

Šalu na stranu, odbojkašice su ponovo razlog za veliki ponos i slavlje širom Srbije, Balkana, Evrope i sveta, gde god nas ima.

Šta reći, svetske prvakinje dolaze iz državice koja ima manje stanovnika od bar deset kineskih gradova, čudo!

Ali zato Srpkinje imaju veliko odbojkaško znanje i talenat i ogromnu ljubav prema svojoj zemlji, pa kad se to sve alhemičarski iskombinuje, dobija se zlato na Svetskom prvenstvu, podvig za pamćenje i za sve buduće generacije.

Što je rekao nekadašnji izazivač svetskog prvaka u šahu, Mihaila Botvinika, David Bronštajn, koji je u meču za titulu 1951. godine odigrao nerešeno 12:12, na osnovu čega je tadašnji aktuelni šampion zadržao tron, "u tom trenutku nisam shvatao da se ne borim samo za titulu svetskog šampiona, već i za epitet bivšeg svetskog prvaka", koji je trajan.

Tako će i srpske odbojkašice, čak i ako posle četiri godine prepuste titulu nekom drugom, uvek biti "bivše svetske šampionke", to im više niko ne može oduzeti, kao ni Srbiji status "top-ten" odbojkaške nacije, što je pravi fenomen u planetarnom sportu koji se igra i popularan je u preko 200 zemalja sveta.